Стари мајстори

ЈЕДНА СЕНТИМЕНТАЛНА ГЕОГРАФИЈА: ПУТОПИСИ КОЈИ СУ НАС МЕЊАЛИ
Љубав се, као ваздух, око света увија
Тешко је то објаснити клинцима данас, када се једним кликом може проверити да ли је гужва на плажи Зеленородских острва или заћи у најскривеније одаје Лувра. И када сви мисле да могу, copy-paste методологијом, тек тако бити путописци или репортери. Подсетићемо овде на време када су по свету друмовали прави мајстори. Месецима се спремали, читали све што им под руку дође о местима на која ће се запутити. Они који су и могли и умели. Учили нас како се путује целим бићем и целим светом, како се заиста гледа и слуша, препознају боје и мириси, кусају храна и вина, памте мелодије и сенке, меркају лепот(иц)е и километраже. Ходољубили и извештавали нас о томе

Пише: Петар Бранов

У редовима који следе, уз дужно извињење свима чија путописања из којекаквих разлога нису ускочила у овај воз, наводимо у скраћеној верзији – разумљивој због скучености новинског простора – неке од путних белешки које су наши познати књижевници и новинари поделили са својим читаоцима. Они који су путовали и писали, они који су и могли да путују и умели да пишу. А све на (ипак љубоморну) радост нас, читалаца, који то нисмо ни могли а ни умели.
Иво Андрић, писац и дипломата, Господин Писац, и могао је и умео. И то како! Клинци би данас рекли „Да се смрзнеш!” И то усред лета, „На камену, у Почитељу”. Овако, уз дужно извињење за неопходно скраћење:
„Почитељ. На једној нози стоји, једним се стопалом држи земље, и то не целим. Није лак ни удобан положај. Није весела могла бити историја овог чудног утврђеног насеља чији је сав смисао био одувек у том да је утврђено, а насеље је само по нужди и узгред. За шест векова бити град од камена, у стрмој, кршевитој и тесној долини Неретве, на тешком и изложеном месту, није лака ни завидна судбина...
... Треперење подневне жеге на овом камењу, које је, пре него што је постало рушевина, живело под руком некдашњих људи у служби њиховој, на растињу које то камење размиче тихом а силном снагом, није за мене гола и нема игра стихије, него говор живота и слика оног што је сада и што ће бити у великој и променљивој и вечито истој драми људског постојања...
... Иза стрме падине брега, иза оне њене оштре мрке линије која се оцртава високо на небу, просу се, као прегршт црног лаког зрња, бачен из невидљиве руке, буљук чавки. Овде ни птице, изгледа, не лете мирним летом птичјих јата. Немо и меко попадаше мрке птице по кули, запушише њене магазе и окитише, као погребна декорација, црним рубом мале прозоре и употпунише предео.
Још овде живе људи. Малобројни и навикли на живот у бившем граду. А у оваквим летњим данима, све што је здраво и за рад способно одлази изван града, на пољске радове. Тамо доле, низводно, поред Неретве налазе се њихове ведре и плодне њиве, а овде су им старе куће, скривене међу рушевинама...”.        

СРЕМ У ТОСКАНИ

Сјајна Исидора Секулић, стилиста без премца, некако у исто време, друмовала је Севером. Пловећи норвешким језером Њурфјур, на коме је доживела буру, овако је у својим Писмима из Норвешке сведочила о томе:
„Вода језера је тако бистра да се апсолутно све види у њој још једаред. Планине, дрвета, кућице, козе и овце; на расплочаним стенама ситна стока густога руна изгледа као пакети вуне. Према југу, језеро се сужава, планине се гомилају, глечери приближују, и сваки час, са шест-седам стотина метара висине, водопади. Сваки час се може видети како мала ледена лавина загуши водопад, како пропадну негде дубоко у понору и лед и камење и понесен водопад, а затим се чује неко крхање, ледена вода пљусне на неком другом крају, и разлије се као велика бела лепеза; док горе, као да ништа није било, опет цури чиста течност водопада. Па онда, у најближој близинисвега тога тек усмотрите пашњак и мали кућерак, и гомилу оваца у дебелој вуни, које се, зими, хране од алги што ветрови и буре избаце на копно. И гле, и они су ту, сићушни људи који ето тако на подножју подножја проведу цео свој живот...”
И Милош Црњански, и он писац и дипломата, и он Господин Писац, воли да путује и пише. Читаоце београдских новина води, поред осталих крајолика, и у Тоскану, најлепше од Италије, и пределом и културом. И изјављује јој љубав, тој својој Тоскани. У одломцима, то овако изгледа:
„... Тако се пробих кроз страшне словенске жалости и тад, кад за најближе своје да знам, нисам више желео и селима нашим да се вратим, нисам више умео, спазих сличност, исти мирис и јединосуштност мог Срема и Тоскане, и све се смири и на добро окрете, јер и Сиена значи љубав, а љубав се, као ваздух, око света увија...
... Сву ноћ, жута и плава, у месечини, Сиена је викала. Свет је врвео у њеној дубокој утроби од камена, оног истог камена који се модри још из доба кад је Сиена са Немањићима склапала уговор...”

РЕКА ОПКОЛИЛА ГРАД

Растко Петровић, члан породице у којој се уместо обеда сервирала прича о уметности, био је, пак, опседнут Африком. И то у време кад су ретки уопште и знали где је па то.
„Планине које се појављују на хоризонту и којима се приближујемо обале су енглеске колоније Сијера Леоне, Лавље планине, и острва испред изгледају као вулкани. Око десет часова почињемо пловити сасвим близу дугих благих острва, одвојених ваљда само тракама воде од главног копна. Земља црвено зарђала, она што боји прсте као шафран, црвена као земља архипелага Лос, или Канакрија, покривена је густим зеленилом. Палмама свих врста, гумама, фромажеима, хлебним дрветом какотијем, тако да само погдегде остаје широко црвена, сита и крвава. Мали плави пропланци су до саме воде, густо зелени жбунови, и у затишју уске кратке плаже, много жуће и блиставије од злата (кад стављам реч злато, то је једино да дам тачну слику боје и сјаја)...”
А Зулфикар Зуко Џумхур где год је био ходољубио је. А мало где није бивао. Читаоци Политике су га нашли у Шпанији, у Толеду, „На капији града”, с јесени 1979.
„И данас живим у чудесном граду Толеду, и данас чучим на древном мосту Ал Кантара.
Највећи број ријека на свијету просијеца градове и насеља по средини, или сасвим по страни, као да једва чекају да прођу својим путем и оду од града у поље, долине или међу планине и кланце, скоро равнодушне за град и све што се у њему дешава.
Мало је вода као Тахо које обилазе свој град, опкољавају га са сваке стране, љубоморно га чувају, хоће да буду огледало његовог лијепог лика, дијеле га у ратовима од непријатеља и душмана, попут амајлије чувају га од несрећа и зала, успоравају свој ход као да хоће што дуже у њему да се задрже, да постану дио њега и учествују у свему што се у граду догађа од његова постанка до дана данашњега...”

МОРЕ КОЈЕ ЗАУСТАВЉА БРОДОВЕ

На свој начин је путописао непревазиђени пустолов с ових простора, озбиљни и радознали Тибор Секељ (1912-1988). Где све он није ходочастио, почесто с главом у торби. Овде дајемо делић приче „Палма пада у поноћ”, забележену с његовог путовања по Папуи Новој Гвинеји, где умало да заврши у казану тамошњих мештана склоних људском месу на својој трпези.
„Пловили смо близу обале језера Чамбри, уз само село чији су ратници истребили становнике три оближња села и овладали читавом територијом. Затим је Ајод (Секељев водич – прим. П. Б.) пронашао један уски канал кроз трском обрасли плићак, да би после пола сата избили на саму реку Сепик, широку као Дунав. Обале обрасле шумом. Ту и тамо неко село...
... Око поднева смо се приближавали селу Тамбанаум, за које сам знао да спада у ред најлепших у овом крају. Изненадило нас је када смо већ издалека чули ударање бубњева, а одмах затим су и звуци гласног певања допрли до нас...”
Мирослав Миро Радојчић, дугогодишњи дописник Политике из Лондона и Њујорка, Господин Новинар, овако је, још јуна 1959, писао о „Граду градова”, о Њујорку:
„И у другом сусрету, посматран с брода, Њујорк је изгледао и задивљујуће и застрашујуће. Као да је све што је једанпут било нормално одједанпут постало гротескно, и онда су, у једном налету, подигнути џинови од кућа да пркосе небу и законима равнотеже. С брода је чак било тешко поверовати да у њиховом подножју ходају двоношци какве смо свуда навикли да срећемо и да баш испод самог Рокфелер-облакодера, у срцу Менхетна и његове људске бујице, живахне девојчице уживају у враголијама клизања на углачаном вештачком леду... Велеград растурен, разбацан, али на свој начин леп. Леп у ноћи кад светлости с Бродвеја и милијарде прозора на облакодерима затрепере и оку дочарају визију тек маштом наслућивану...”

У БЕОГРАДУ ЈЕ УВЕК ПРОЛЕЋЕ

Богдан Ибрајтер Тане, још једна од легенди речи али и пера Политике, недавно је посетио Крчединску аду и о томе овако извести своје читаоце:
„На Крчединску аду превезли су нас чувени чамџија Раја Марвош и син му Миле. Раји су за вратом осамдесет и две године, али још баца рибарске мреже, зими иде у лов на дивље патке, а лети чамцем превози намернике и купаче на дунавске аде и спрудове. На обали ’Последње оазе’, изнад скеле и поцрнелих чунова, окачена је табла с натписом видљивим с дунавске воде: ’Оаза лепоте и мира. Човече савремени, стани мало, овде је време одавно стало...’ У ’Последњој оази’ са ранчом дочекао нас је буљук од десетак паса пулина, домаћин Миле Плавшић, Паја Скорупан, Сејдо Исламовић, који стално пребивају на ади, и још десетак људи, жена и деце из Ковиља, Крчедина, Бешке, Гардиноваца. То су ритски сточари који на Крчединској ади држе своје коње и краве. Једном седмично, обично недељом, вони чамцима долазе у рит. Донесу камену со и кукурузну прекрупу, обиђу своју стоку, па у природи, уз дружење, проведу викенд...”
За крај ове невелике приче, подсетника како се некад речима и одговарајућом маштом путовало, ево и кратког исечка из друмовања Београдом писца и сликара који је на својим мокасинама накупио прашину доброг дела планете. Дакле, Момо Капор:
„... И уопште, чему путовати било куда из Београда, када он, углавном, има све? Ту нам је ’Лондон’, ’Москва’, ’Мали Париз’, ’Атина’, ’Пекинг’, ’Верона’, ’Венеција’, ту нам је читав ’Балкан’! Неки пакосник ће сигурно приметити да Београд нема мора. Којешта! А ’Биоград на мору’? А ’Плави Јадран’, ’Бока’, ’Бриони’, ’Раб’, ’Корнати’, ’Сплит’? После друге литре вина, љуља вам се као да сте на таласима. Сем тога, у Београду је увек ’Пролеће’! (Најукуснији говеђи гулаш у граду!)
Колико је Београд изузетан, најбоље сведочи чињеница да је у њега много лакше стићи из Сиднеја или Сан Франциска, него се одвести са железничке станице до Теразија, јер ниједан таксиста неће да вози тако кратку туру...”

     
***

Алас
Пустолов на свој начин био је и Михаило Петровић, познатији као Мика Алас, научник светског гласа. И где све није стизао! На која мора и острва, на које континенте и у какве авантуре. О томе сведоче његове књиге путописа објављене у Српској књижевној задрузи, као и његов Роман о јегуљи. Не без жала, изостављамо ту причу овде, јер ће јој Национална ревија у наредном броју посветити посебан темат.